NOVI POČETAK

Svako vreme ima svoje dobre i loše strane. Nije tako crno iako se čini da se nalazimo pred ambisom i nije sve sjajno iako mislimo da smo pred vratima raja. Sve je relativno. Percepcija dobrog i lošeg je smo naša, to je subjektivna kategorija, ali zapravo, ona je samo čista realnost. Ukoliko je spreman, čovek, može doseći neslućene visine bez savladavanja materijalnih prepreka. Ja mogu sve i niko me u tome ne može sprečiti. U deliću sekunde, brzinom munje, u mislima, mogu obići planetu, otići u bilo koji kraj sveta, uživati u bajkovitim, egzotičnim predelima, postati car, priznati sportista, veliki umetnik. Ko mi to može oduzeti? Ja sam gospodar, slobodan sam. Teško onima koji nisu slobodni, koji ne znaju da pobede ropstvo u sebi, koji se boje sopstvene senke, koji misle tuđom glavom. U čemu je onda smisao življenja, pa nismo na ovaj svet došli slučajno i nije naša misija u održavanju golog života, nismo tu da bismo jeli i pili nego da nešto stvorimo, da iza sebe nešto ostavimo. Mi živimo u našim delima, ukoliko njih nema nema ni nas.
Nažalost, živimo u svetu u kome je materijalno posedovanje merilo svega. Beskrupuloznost, zloba, otimačina, pohlepa, samo su neke karakteristike savremenog načina življenja. Težnja za materijalnim bogatstvom svrhu vidi u sebi i u glavi onog koji želi da oseti moć i vlast nad drugima. Svaka težnja za uvećanjem materijalnog bogatstva preko mere zarobljava, zatvara u goru tamnicu od one što je čovek izmislio da bi unizio, ili stavio na najstrašnije muke svoje pritivnike. Često se kaže nema istinske slobode bez ekonomske nezavisnosti mada se ona u mnogim aspektima pokazuje kao sovoja suprotnost.

&

Šetajući obalom reke, čovek lepog spoljašnjeg izgleda, spazi pecaroša koji se nipočemu nije razlikovao od ljudu koji su zaljubljenici u svoj hobi.
Reka je bila obasjana zlatnim zracima sunca ulepšavajući i onako prekrasnu lepoticu zaogrnutu tamno zelenom, gustom šumom. Okolna brda sa pitomim proplancima su se gordo uzdizala iznad nje. Razdragana ptičija pesma upotpunjavala je prelep ambijent i zajedno sa žuborom reke činila savršenu harmoniju vizuelnog i čulnog.
Kroz glavu mu je prolazila misao kako to da neko iako svojim izgledom podseća na prosjka sedi mirno, zadovoljno, čak bi se reklo srećno. Oseti veliku želju da bolje upozna tog mirnog i srećnog čoveka. Sede kraj njega. Posmatrao ga je čudnim pogledom kao da prvi put vidi pecaroša. To je bio čovek od svojih pedesetak godina, pogleda punog vedrine, na čijem licu se pokazivala tek po koja plitka bora. Za razliku od njega, pridošlica je bio više natmuren nego ozbiljan. Grč prouzrokovan neprekidnom napetošću i stalnim stresom nije mogao da prekine.
Video je tu istu reku i njenu prekrasnu okolinu, osetio iste mirise ali nije imao isto osećanje kao čovek pored koga je sedeo. Šta ga je sprečavalo da se opusti i da bar na trenutak oseti blagodeti pozitivne energije i okruženja u kome se nalazio? Njegova želja nije bila dovoljno jaka da iskorači iz surove svakodnevice prezasićene uglavnom rđavim ljudima kojima je novac sve, materijalno bogatstvo smisao življenja, a ljubav nije stvar prirodnog osećanja nego pitanje novca. Materijalnim se ne kupije nematerijalno, duhovnost nema materijalne cene, ima druge ali se ona meri sasvim drugačijim merilima.
U želji da zapodene razgovor nošen osećanjem nadmoći nad tim pukim siromahom ali nošen nekom čudnom znatiželjom, kratko razmisli i reče :
Izvini prijatelju (oslovio ga je prijateljem ne zbog toga što je to uobičajeni način oslovljavanja u narodu već što je odavao sliku prijateljski nastrojenog čoveka) vidim da uživaš u pecanju.
U pecanju, kao da se čudi retoričkom pitanju, ne u pecanju nego u svemu što me okružuje. Vidiš li ovu prelepu prirodu i blagodat koju ona daje, sve mi je na dohvat ruke.
Kako izdržavaš porodicu, radiš li nešto?
Samo onoliko koliko je potrebno da bi se normalno živelo.
A šta je za tebe normalno?
Verovatno ćeš se iznenaditi, ali meni je dovoljno ono što je za tebe ništa, što ti zoveš bedom. Zadovojljan sam onim što mi Bog svakodnevno pruža, što me greje sunce, što svako jutro, kada se probudim, ugledam svetlost dana. Život je lep. Slobodan sam od svih ograničenja kojima su mnogi zarobljeni, dišem punim plućima. Vidim ti ne dišeš punim plućima. To nije dobro.
Da, u pravu si, ne mogu da se opustim, iako sam mnogo novca dao na raznorazne terepaije, koristim i neke lekove koji nisu delotvorni. Neka blokada postoji.
Pogled mu se zaustavio na plovku koji je počeo polako da se pomera. Očekujući rezultat delovanja onog ispod površine vode ućutao je, kao da bi time doprineo sigurnom hvatanju ribe. I zaista, plovak je potonuo, čovek je naglo povukao pecaljku, ali ništa, ostala je samo gola udica. Obojica su gledala u nju samo što je jedan to posmatrao bez ikakvih emocija dok je drugi osetio razočarenje zbog ostvarenog neuspeha.
-I šta, nije ti krivo što je nisi uhvatio?
-A ti si razočaran? Postavio je pitanje mada mu je odgovor bio jasan. Vidiš, i da sam je uhvatio ne bih bio srećan zbog toga jer sam ipak izvršio prevaru. Vratio bih je u reku da nastavi da živi svoj, riblji život. Nema sreće u oduzimanju života pa makar i stvorenju koje glasa nema. Čovek je najveća štetočina na ovoj našoj planeti. Jedino on uništava iz zadovoljstva i pohlepe. Ne želim prevaru, samoobmanu, nadmoć, lažno samopuzdanje, uništavanje, to nije sreća, sreća je nešto sasvim drugo. Šta je za tebe sreća?
-O njoj više i ne razmišljam, ne znam šta je to. Imam sve ali počijem da shvatam da ustvari nemam ništa. Dok sam stvarao mislio sam da je sreća u širenju bogatstva, u moći koje ono donosi, u tome kako te ljudi gledaju i kako ti gledaš njih, u osećanju da si mnogima potreban, u uživanju svake vrste. A sada, kada sam dosegao vrhunac shvatio sam da sam sve ove godine živeo u laži i uverenju da sam vredniji od dugih, no ja sam bio sam rob svoje ambicije, bogatstva koje se širilo i onih koji su me tapkali po ramenu, dodvoravali se, puzali kao gmizavci. Osećao sam veliko zadovoljstvo u time što se posao razvijao, što je zarada svakog dana bivala sve veća, što sam osećao neverovatnu moć nad ljudima. Za svaku svoju ideju nalazio sam načine da je ostvarim. Najlakši put za to je kupovina ljudi, posebno onih koji su sticajem raznih okolnosti došli u poziciju da odlučuju, ne zbog svog znanja i sposobnosti nego zbog mesta na kome su se našli, najčešće preko veze. To su rđavi ljudi, oni su spremni na sve, sve mogu ako im se plati. Nemaju šta da izgube, uvek su na dobitku. U današnjem svetu sve ima svoju cenu. Sve je nekako normalno, čak i kada nisam morao da potkuljujem ljude plaćao sam ih jer sam to želeo, prosto je to išlo sa mnom. Tada sam mislio da je to sreća ali ne, sada shvatam da je to bilo samo sirovo zadovoljtvo moći nad drugima. Gazio sam sve pred sobom, prepreke nisu bile dovoljno čvrste da me zaustave. Sada me nešto koči ali ne znam šta? Ne, nisam srećan.
-Da, uvek sam se pitao šta to nagoni ljude, da imaju više nego što im je objektivno potrebno? Mnogi postaju zatočenici svojih ambicija, presiljavaju telo, gube dušu, gube porodice, prijatelje, stvaraju neptijatelje. Stalno su u nekom glupom ratu za ostvarenje svojih ciljeva a da pri tome nisu svesni da su ustvari veliki gubitnici. Mnogi od njih žive na tuđ račun, na grbači onih kojima je posao potreban samo da prežive i da othrane decu. Njihova spoljna slika je sjajna, a ustvari sve je trulo.Vidiš ja ne želim takav život ili život sličan tvom. Želim da uživam u životu a da zbog toga niko ne pati. Osećam zadovoljstvo kada mogu da pomognem. Postoje ljudi koji su po prirodi zli ili ih je takvim stvorilo okruženje u kojem su sazrevali. Oni uživaju da druge prevare, ponize, unište.
Govorio je mirno, tihim glasom, kao da ne želi da poremeti vladajući sklad. Pogled mu je prelazio preko okolnih brda tražeći neko čvrsto uporište gde će ga zaustaviti. Nije ga našao. Kada je izgovorio poslednju reč okrenu se prema svom sagovorniku pogleda ga blago, ne čekajući njegovu reakciju, nastavi:
- Ovaj razgovor mi je veoma zanimljiv jer u tebi vidim sagovornika koji je spreman da sluša glas drugoga, da menja svoje stavove. Očigledno si čovek koji je razmišljajući o svom položaju shvatio da je pogrešano gledao svet i da je svoj život gradio na lošim temeljima, da je prihvatio sistem vrednosti koji ubija ljudsko u čoveku, ljubav prema bližnjem, požrtvovanost za druge, čast i poštenje.
Nije lako menjati se, pogotovo kada se godinama usvajaju stavovi koji postaju sastavni deo života ili kada životni stavovi proizilaze iz vladajućeg vrednosnog sistema. Svaki napor učinjen da bi se promenilo postojeće, odbacilo rđavo i nekorisno, uspeh je vredan poštovanja. Mnogi nisu spremni da slušaju druge, razgovaraju a gledaju kroz sagovornika, čvrsto se drže svojih satavova kao pijan plota mada postoje jaki razlozi za odbacivanje svog, nekorisnog i razarajućeg mišljenja. Živeti u zabludi najgori je izbor čoveka koji se ne može pohvaliti svojom pameću. Samo glup čovek ne razmišlja o svojim postupcima i posledicama. Dok je čovek živ mora graditi svoju ličnost, a toga nema bez neprestanog, mukotrpnog razmišljanja o sebi, namerama, postupcima, posledicama.
Koliko je samo patnje danas u svetu? Zašto? Zato što su neki umislili da mogu sve, da se sve vrti oko njih, a da su drugi nevažni, nebitni, a time i nepotrebni. Nema sreće ako se za njeno ostvarenje unesrećuju drugi, ako drugi pate.
Svaku reč je upijao kao dete željno znanja ili kao čovek koje se nalazi pred mudracem koji je došao, ne zna se od kud, samo zbog njega, da ga poduči i spremi za životni put i da mu pomogne da taj put prođe lakše bez mukotrpnog probijanja kroz nepoznate predele. Zašto se nije pojavio ranije, da li je sada kasno, da li ima nade da se promeni? To su bila pitanja koja su mu brzinom svetlosti prolazila krtoz glavu.
-Ruina, ništavilo to sam ja, da li ima nade za mene?
Oštra samokritičnost je prisutna kod ljudi kada su saterani uza zid, kada je argumentacija drugog jača i kada očekuju oštar prekor i ne želeći da se osećaju još gore nego što jesu, izriču oštre reči samoprekora da bi pokazali da vladaju situacijom.To se nije odnosilo na njega, on se ovom trenutku tako i osećao. Osećao je gađenje prema sebi. Da je mogao iskočio bi iz sopstvene kože, tog oklopa koji ga je stiskao, onemogućavao disanje i slobodne pokrete.
- Dok je čovek živ postoji nada, nikad nije prekasno. Živ žovek može sve. Potrebna je samo jaka volja da se promeni postojeći način razmišljanja, loše navike, rđavi ljudi... ali u tome si sam pred sobom, možeš da slušaš druge, ali sve zavisi od toga koliko si spreman da se uhvatiš u koštac sa avetima koji dolaze iz prošlosti. Kada shvatiš da si sebi najveći krivac i da život koji je pred tobom, ima smisao samo ako ga vidiš. Moraš tražiti smisao, život bez smisla nije život, to je ruina, trošna građevina koja svakog trenutka može da se sruši i uništi sve pod sobom.
Dakle, nismo ovde slučajno, data nam je velika sloboda izbora, ne plaši se, nemoj biti glup, iskoristi šansu, iskorači, iskoči, poleti.
Izgovarajući poslednju rečenicu okrenuo se prema ribolovačkom priboru koji je zaboravljen ležao pored njih. Počeo je da ga sakuplja. U jednom trenutku pogledao ga je ispod oka, onako ispitivački, kao da je želeo da bude siguran da se ovaj razgov duboko urezao u njegovu svest. Video je sada sasvim drugačiji izraz lica od onog od malopre, oči su mu zasijale nekim čudnim sjajem, mišići lica su se opustili, usne razvukle u blagi osmeh. Bio je spreman da krene...
Istovremeno su ustali, krenuli su ćutke istim pravcem. Znali su kuda će.

ISKORAK IZ SUMRAKA

Sem raspolućenog moralnog bića teško da se danas još nešto tako jasno uočava na društvenoj sceni Srbije. Svaka naša, pojedinačna želja, čak štaviše potreba, sputana je nametnutim osećanjem besmisla svake vrste. Sve se stopilo u kreaturu političko – tajkunskog establišmenta sa kojim sve počinje i sve se završava. Kreiranje opštih uslova, minimalnih i maksimalnih potreba one ogromne većine koja je izvan začaranog kruga ili kaste nedodirljivih u srpskom obliku, odslikava stanje društva u kome ništa nije moguće na pojedinačnom, a kamoli na globalnom planu. Godinama stvarana društvena svest o sopstvenoj nacionalnoj veličini zamenjena je, takođe nametnutim, kompleksom niže vrednosti. To nije slučajno, jer je takav obrt moguće namtnuti onim društvenim grupama koje izlaz iz ma kog zla, pa i istorijskih poraza, vide u mitologiji, a ne u realnom poimanju stvari i istorijskih okolnosti. I danas je kod nas na sceni sveprisutno osećanje odbačenosti od onih kojima se teži, a da se pri tome nema energije za kvalitativni iskorak iz postojećeg stanja. Valjda nama ne treba Evropska unija zbog nje nego zbog nas. Visoke standarede oni su postigli zbog sebe, hajde da ih i mi postignemo za nas, ne zbog njih. Verujem da to nije nemoguće. Ako mogu drugi zašto ne bismo mogli i mi? Potrebna politička artikulacija društvenih težnji i političkih ciljeva. Na kraju čemu služi vlast ako ne da obezbedi potrebnu političku klimu za ostvarenje tzv. strateških ciljeva i naravno, da obezbedi uslove da narod živi dobro. To je valjda osnovni politički zadatak i cilj kome treba da stremi svako ko ozbiljno želi da se bavi politikom.

Pala mi je na pamet jedna sintagma koja, čini mi se vrlo jasno amnestira svaku vlast, SVAKI NAROD ZASLUŽUJE VLAST KOJU IMA. Znači nije kriva vlast, kriv je narod. Po tome vlast je slika i prilika naroda koji ju je izabrao. To može da bude tačno ako bi postojala stvarna demokratska klima u kojoj su političari pravi narodni predstavnici. Pošto nigde na svetu toga nema, pa naravno ni kod nas, samo privid i demokratija u tragovima,onda narod ne može biti kriv zbog onih kiji ga vode. Ko je onda kriv? Da li je odgovrnost drugih spolja, onih koji svoje državne strateške interse ostvaruju najčeće preko slabih, ili onih koji vode narod i državu dodvoravajući se političkim strukturama izvan zemlje? Nema vlasti bez odgovoronosti, bez obzira o kome se ovde radi.

Promena svesti i samog mentaliteta je moguća samo uz jedan uslov: da oni koji vode i kojima su građani dali vlast u njihovo ime moraju odbaciti sitnosopstveničke interese (koji nisu uvek baš ni sitni). To važi generalno za sve nivoe vlasti. Otkako pratim političku scenu u nas kad god neko želi da menja vlast, ili da skloni one koji vladaju bez kontrole, najčešće izgovorena reč je ''promena'', ali je neverovatno koliko ona ima jaku moć manipulacije. Svi su za promene, a od promena naravno nema ništa. Svi su zaokupljeni magijskom snagom izgovorene reči, da bi već koliko sutra ta magija prestala da deluje. Najtraženija reč u političkom govoru ili govoru o politici se odlaže na sigurno, da bi se kada zatreba izvadila iz rukava ili nekog drugog mesta gede je ljubomorno čuvana za veremna koja dolaze.
Ništa se ne može menjati ako za to ne postiji jaka želja. Ona sasvim sigurno postoji kod ogromne većine građana, ona je čak njihova egzistencijalna potreba ali nije i potreba onih koji su svesni manipulatori ili vešti demagozi. Zašto je tako? Odgovor je jednostavan, zato što je lako plivati niz vodu i pustiti da te struja nosi svojim tokom nego obrunuto. Ali nada postoji, vidao sam i one koji veoma snažno i spretno plivaju uz vodu.

Kod nas je prisutno i nešto što nas drži u vekovnoji tromosti možda čak i u istorijko egzistencijalnoj paralizi. Izuzetak je I sapski ustanak i stvaranje srpske države u 19.veku da bi sve ostalo bilo zarobljeno u mitologiju srednjovekovnog uspona i pada (pad se ne čita kao poraz nego kao pobeda). To je ustvari izgubljena budućnost i prošlost koja melje, prošlost od koje ne možemo pobeći i kojoj se čak uvek vraćamo kao u neko sigurno pribežište u kome vlada sigurnost kao fikcija onostranog, vanvremenog.

To duhovno i psihološko stanje prati nas kao neka zla kob iz generacije u generaciju, iz veka u vek, do dana današnjeg. Mitovi i legende postaju pokretečka i mobilizirajuća snaga izmanipulisane kolektivne svesti koja po definiciji uvek dovodi do kraha, loma, tragičnog pada, ali i do bolnog otrežnjenja. Ovo bi trebalo da bude pouka za novi početak, ali to u nas po pravilu nije slučaj jer su rane i suviše duboke pa u tom bolu nema dovoljno volje, a nema ni snage da se napravi iskorak za novi početak, moralnu i duhovnu obnovu. Ideologiziranje stvarnosti, lelujanje u bezvazdušnom prostoru stvara sliku o svemogućem biću koje je spremno na razne izazove ali ne putem pojedinačne, nego preko pogubne, nekritičke i nedeletvorne kolektivne svesti. Situacija bi bila sasvim drugačija da se novi početak dešava na nivou kvalitativno drugačijeg sistema, na nivou pojedinačne svesti većine pripadnika jednog kolektiviteta. A tu imamo nešto sasvim drugo. Mnoštvo pojedinačne kreativne i svesti okrenute prema budućnosti dovelo bi do nove duhovne i intelektualne klime, iskorak iz zone sumraka i turobnih predela zaraslih u samonikle korove.

UMESTO UVODA

Umesto uvoda

Rođeni sam Srbobranac, Srbobran volim, to je mesto mojih predaka, to je mesto koje nisam želeo da napustim. Tu je cela moja porodica. To je mesto koje bi svakako moglo biti bolje, koje bi trebalo mnogo više da pruža svakom, pa i meni. Nije idealano, a toga i nema, ali je moje i ne odričem ga se. Uvek sam želeo da ga poboljšam, da ga učinim lepšim, boljim, humanijim, bogatijim. Valjda sam zbog toga i prihvatio političko angažovanje kao najbolje sredstvo za moj doprinos menjanju slike Srbobrana. Politika je bitna, ali ne i jedina. Postiji toliko načina za delovanje u pravcu menjanja postojećeg, samo ih treba otkriti i koristiti.

Živimo u vremenima zabluda, mi smo proizvod zabluda. Od usmerenog obrazovanja na ovamo generacija za generacijom je žrtvovana zarad nekih viših ciljeva i državnih intesa. Posle završetka fakulteta bio sam pun kreativnog zanosa, prihvatajući politički angažman kao nešto što je normalno, pošteno, ispravno. To nije bilo naivno razmišljanje mladog čoveka, iako sam kasnije doživeo velika razočarenja, i danas, posle toliko godina, verujem da politika ne mora biti prljava, da vladanje ne mora biti po makijavelističkim principima, da je sve moguće drugačije, lepše, čovečnije, časnije. Tako sam ja shvatio svoje bavljenje politikom, a ustvari sve se svodilo da sačuvaš čoveka u sebi i ako uspeš da sačuvaš sebe onda si na kraju najveći pobednik. Mnogi su poraženi a da toga nisu svesni, naprotiv. I tako kao pobednik ponadao sam se da je sazrelo vreme za novi pčetak u kome ja neću birti direktan akter već jedan od mnogih koji će svojime intelektualnim i drugim potencijalima doprineti bržem iskoraku iz vladajućeg besmisla. Naivno sam se ponadao da će taj početni zanos oktobarskih promena dovesti do kvalitativne promene svesiti, pa i samog rigidnog mentalita (i on je podložan promenama). Vrlo brzo sam svatio da od toga nema ništa jer se ništa nije promenulo u glavama onih koji su najodgovorniji za mentalno zdravlje nacije ili ''sve je isto samo njega nema.''

Uhvatio sam sebe u intelektualnoj pasivnosti koja me je zabolela. Moram se pomeriti, ne mogu više pasivno posmatrati ono što se dešava oko mene. Imam snage i moći da kažem ono što mislim, nesputano, pošteno, verujući da ću biti jedan od mnogih koji su rešili da promene vazduh koji udišu.